Екскурзија у зелену оазу: Матуранти Рачунарске гимназије и чари Ботаничке баште „Јевремовац”

Матуранти Рачунарске гимназије, у пратњи наставнице биологије Десанке Мијановић, недавно су заменили учионицу за јединствену зелену оазу у срцу престонице – Ботаничку башту „Јевремовац”. Њихова теренска настава претворила се у право истраживачко путовање кроз ботаничке занимљивости, од ендемских врста до тропских чуда.

Историја селидбе и поклон Обреновића

Пре него што су се упустили у обилазак, ученици су сазнали занимљиву историју локације Баште. Прва Ботаничка башта, основана 1874. године на иницијативу Јосифа Панчића, a налазила се на другој локацији, поред реке Дунав. Међутим, терен је био низак и плављен, што је редовно уништавало биљке и онемогућавало њихово успешно узгајање и проучавање.

Због ових проблема, било је неопходно пронаћи нову локацију. Решење је донео Краљ Милан Обреновић, унук Јеврема Обреновића, који је 1889. године поклонио имање свог деде Великој школи (претечи данашњег Универзитета у Београду) за потребе оснивања нове Ботаничке баште. Овај плац, на коме се Башта и данас налази, био је део породичног имања Обреновића. Једини краљев услов био је да Башта добије име „Јевремовац”, чиме је одао почаст свом деди Јеврему Обреновићу (млађем брату Кнеза Милоша Обреновића).

 Сведоци историје: Ендеми и живи фосили

Обилазак је почео у Арборетуму, делу баште посвећеном дрвенастим врстама. Ученици су се прво сусрели са Панчићевом омориком (Picea omorika), четинаром од изузетног значаја. Сазнали су да је то ендемска врста Балкана, што значи да је њено природно станиште строго ограничено – налази се искључиво на малом подручју око планине Таре (где ју је велики ботаничар Јосиф Панчић открио 1875. године) и нигде другде на свету се не јавља природно.

Посебна пажња посвећена је:

• Гинкго билоба (Ginkgo biloba): Право живо фосилно дрво са јединственим лепезастим листовима. Биолошка занимљивост је да је гинко дводома биљка – постоје одвојена мушка и женска стабла. Проблем настаје код женских стабала која на јесен производе плодове чији омотачи семена испуштају изузетно непријатан, киселкаст мирис, често описиван као мирис ужeглог маслаца или поквареног сира. Због тог мириса у градским парковима се саде готово искључиво мушки примерци.
• Тиса (Taxus baccata): Једна од најдуговечнијих али и отровнијих биљних врста.  Ученици су сазнали да су сви делови дрвета (игле, кора, семе) отровни због алкалоида таксина, осим јединог дела који није токсичан – црвеног омотача семена (арилуса). Због изразито густе крошње и токсичности, испод тисе често нема другог биљног покривача. Као занимљивост, поменуто је да је чаробни штапић Харија Потера, према серијалу, направљен баш од тисиног дрвета.
• Храст лужњак: Као најстарији становник баште овај храст лужњак (Quercus robur) са процењеном старошћу преко 150 година је једини преостали сведок некадашње аутохтоне вегетације Ботаничке баште..
• Јапанска трешња симбол пролећа, младости и рађања новог живота у јапанској култури.

Кои, чај и мир у Јапанском врту

Шетња их је одвела до Јапанског врта, који представља оличење хармоније. Упознали су се са његовим основним елементима – каменом, водом и биљкама. Камен је свети објекат у Јапану, по народном вероваљу у камену пребивају духови. Уколико су груписани  по три, као у башти, симболизују тријаду неба, земље и човека. Вода је симбол океана и подсећа на сталне промене у природи, баш као што и вода непрекидно у природи кружи. Биљке такође представљају симболе, бор је симбол дуговечности, док је трешњино дрво симбол вечите младости и пролећа.

У језеру су ученици могли да посматрају украсне Кои шаране, симболе среће и истрајности, док су поред чајне куће сазнали о јапанској филозофији посматрања природе и годишњих доба.

Путовање у тропске пределе: Стакленик    

Најспектакуларнији део посете био је Стакленик, историјски објекат изграђен још 1892. године, који верно дочарава атмосферу тропских кишних шума и пустиња Америке и Африке.

У овом царству вечите влаге и топлоте видели су:

• Егзотичне биљке: дрво манга, авокада, кафе и ванилe, као и како изгледа стабло банане (Musa), биљке која нас награђује једним од најпопуларнијих тропских плодова.
• Велвичија мирабилис (Welwitschia mirabilis): Ова необична, прастара биљка, која расте само у пустињи Намиб, може да живи и до 2.000 година, представља прави живи фосил! Њена тајна опстанка лежи у јединственом кореновом систему. Велвичија има дубок вретенаст корен који служи као чврсто сидро и којим допире до подземних резервоара воде. Истовремено, око ње се протеже широка мрежа плитких бочних корена (и до 15 метара унаоколо) која омогућава биљци да брзо упије сваку, макар и најмању, влагу која се површински сакупи од ретке кише или јутарње кондензације.

Ученици су сазнали да цео свој живот има само два непрекидно растућа листа, која могу да нарасту и до 4 метра. Пошто се врхови листова при расту кидају и одвајају у неколико тракастих секција то одаје утисак да биљка има много листова.

Велвичија се налази на грбу афричке државе Намибије.

• Посебну пажњу привукле су биљке месождерке. Наставница им је објаснила да се ове биљке (карниворне) хране инсектима не зато што су „зле”, већ да би надокнадиле критичан недостатак азота у земљишту на којем природно расту.

Посета Ботаничкој башти пружила је матурантима Рачунарске гимназије незаборавно искуство и обогатила њихово разумевање биологије кроз директан контакт са неким од најнеобичнијих биљака планете.